- Не може човек а да не смрди.
- Шта је било?
- Шта је било?
- Не купају се. А када се и окупају, запале цигару, две, пет осамнаест. Ти људи смрде као да пуше тристаосамдесет цигара дневно.
- Аха, мислиш на те.
- Мислим на оно кад уђе у бус и запљусне те својим ужеглим смрадом, па се трипујеш да неко у трамвају заиста пуши, али не.
- Јесте, то је жасу. Мада мене више иритира мирис некупања. Од недеље до недеље.
- У Новом Саду се сад могу купати и средом и петком кажу, поп одобрио.
- Мада народ је навикао, три пута је много.
- Па три пута као три прста, по српски. Замисли ова гитаристкиња, Ана Поповић, замолила људе да не пуше на њеном коцерту и неки одмах вратили своје карте. Шта не можеш да издржиш без цигаре два сата, не капирам? Баш безвезе и глупо. Такви и не заслужују концерте да уживају у њима. Ограничени.
- Неко као не може да издржи.
- Сви они не могу, а ми можемо, ми можемо да трпимо њихов терор по клубовима, кафићима, фирмама, вагонима, ресторанима, кафанама, тоалетима а они јадни не могу два сата без. Иди бегај. Увек сам мрзела то као води се кампања против њих, којих њих? Шта смо ми, ми и они не капирам? Нова религија. Удариш по џепу па да видиш.
- Због тога се ваљда и буне. Скупљe су данас цигаре него позориште.
Нема коментара:
Постави коментар