- Чекала си?
- Чекала сам да се појави, сатима. Само сам седела и чекала. Преко пута мене је седео свештеник, католички. Посматрао ме је, све док нам се очи не би сусреле, онда би скренуо поглед. Јео је јабуку. Две јабуке. Три. Целим путем је јео јабуке. Желела сам крушку. Није спавао, није ни трепнуо, баш као и ја. Можда је и он чекао да се појави. Можда сам му се свидела. Можда је имао неку чудну болест због које је морао да поједе јабуку на сваких двадесет минута. Згазио ме је, на немачком је рекао пардон. Исто. Насмешила сам се и окренула ка прозору. Није се много тога видело, само понеко светло у даљини. Чекала сам да се појави.
- Ниси заспала?
- Чула сам да иза мене неко хрче, онако подмукло, на тренутке страшно. Замишљала сам сан. Сан који тај човек сања, био је страшан, сигурна сам у то. Звучало је тако. Били смо на огромном празном пољу у сумрак, само он и ја. Нисам га видела, само чула, чула његов урлик. Промукао. Стајала сам укопана. У даљини, на слабој сивкастој месечини видела сам обрисе какве цркве и воћњака око ње. Биле су то јабуке.
- Због свештеника.
- Он је јео своју пету. Опет сам затворила очи и вратила се човеку иза мене. Његов глас је допирао из воћњака. Био је све ближи, воћњак. Нисам се ни макла, јабуке су биле испред мене. Нису биле зелене, нити црвене, биле су сиве. Труле. Осећала сам њихову старост. Осети се када је неко стар. Труо.
- Глас?
- Крик је био константан, нешто је говорио, нисам разумела. Кренула сам кроз воћњак, цркву више нисам видела. Како сам задирала дубље међу дрвеће, глас је јењавао. Стапао се са ништавилом. Стала сам, окренула се, исте оне труле јабуке висиле су са грана. Нису падале. Ноге су ми биле тешке, једва сам се кретала. Затворила сам очи на пар секунди и наставила ка средини. Стресла сам се, пала на колена и отворила очи. Њега више није било, нестао је. Нестао је сваки звук. Нисам чула његов крик, нисам чула ветар нити зрикавце. Нисам чула ништа. Човек преко пута ме је поново случајно згазио. Погледала сам га. Јабуке су биле црвене.
- Сањала си?
- Не. Само замишљала туђе снове. Због тога сам нестрпљиво чекала да се појави. И свануло је убрзо. Осећај светлости на лицу волим више него ишта. Не волим када не могу да заспим.
Нема коментара:
Постави коментар