ДИРИЖАБЛ

- Угојила сам се, мораћу да плаћам курс за двоје још мало.
- Ма шта причаш.

- Изгледам као дирижабл. Убише ме ове славе. Алимпије, Никола, Јован, Петка, Весна, Савка, Амфилохије. Свако наредно име нови конфекцијски број. Ево и сад идем са славе, пуна као педесетица. Занима ме да ли ти Италијани једу као проваљени. Џаба када немају славе, зато изгледају тако лепи и префињени, сви као мршави, паста, лазање, пица, ујутру кроасан. Када сам била код сестре летос, за доручак једу кроасан са капућином, трипут сам до ручка пила шећер и воду да не паднем у несвест. 

- Слична сам искуства имао. Мада редовније једу од нас, некако се зна када је ручак, када вечера, стално нешто једу. 

- Срећа па је децембар, има до лета времена да се поправим, трчање за аутобусом, неке вежбе убацим и ко Бог. До јула мачка и по. /пауза/ Ни сама себи не верујем ово што причам. Важно је имати жељу. Ево, сад идем на курс италијанског, не могу и италијански и пилатес, једно мора да испашта. Не може човек бити и образован и леп. Кажу тако.

- Па.

- Па не можеш, ја дошла на славу нисам ни јакну свукла оно жито. Дрмнеш оно жито, па за сто а тамо предјело. Наједем се оног предјела увек као нико мој, ту већ поједем као за два оброка. Супу као прескочим, мислим се супу имам и код куће, кесица двадесет динара. Дођу сарме, ту као тешим себе нећу две, узећу само једну. Промрљавим као, већ на издисају. Требало би да људи имају грбу неку за храну као камиле што имају, па оно шта ти не треба ставиш ту. Ја бих била двогрба. На крају печење, очи гладне, поједем два парчета ни сама не знам где је то отишло, у једњак, слепо црево или панкреас. Оно што је најтужније у овој драми је што за колаче увек остане места толико да поједем пола једног и већ преврћем очима у набоју врућине и мучнине. Али лукава сам ја, увек тражим да ми запакују колаче за понети, нисам ја од јуче, знам српске обичаје. /пауза/

Хоћеш један можда? Док не дођу остали ђаци, немам за све.