РУЖИЦА

- Ружица си била једна у мом срцу.

- Каква Ружица?

- Ружица. Из средње школе. Зар ви нисте певали, пили и плакали уз Ружицу?

- С времена на време.

- То ти причам. Сећам се свог осамнаестог рођендана, биле смо главне мачке. Бар смо ми то тако утриповале. Први алкохол, журке, момци, као "мама идем да спавам код Мице", какво спавање црни бого, Мица и ја у неком бирцузу, да су моји знали за Ружицу не би ме пустили више из куће. Затворили би ме у торањ.

- Мислиш да они кроз то нису већ прошли, ма дај?

- Па кад крене: "летеле су тако изнад мога крова", а ми руке у вис, па се млатимо лево десно. Понеко се превише заљуља па тресне о под. Не устаје по пар минута. Остали певају "драааагааа", не обраћају пажњу. Мути ти се пред очима, па крену сузе, па поклекнеш. 

- Плакала си уз Ружицу?

- Наравно. Ти као ниси, не лажи. Нарочито ме је погађало када ми каже да није за мене дивља купина, то ме је погађало онако ту. /показује на груди/

- Ту.

- Имала сам симпатију. Лепотан неки, црњак. Испоставило се на крају да је он та дивља купина. Сазнам ја пар дана пре рођендана да има девојку. Море сам исплакала. Ишла песма на рипит.

- Замисли да се та цура звала Ружица? /смех/

- Не бих то поднела.

- Плакала си на свом осамнаестом?

- Наравно. Ти као ниси, не лажи. Додуше. вртела се песма само три пута, остали нису могли више. Размазала ми се шминка а као водоотпорна, како лажу. Отишла ја у купатило када су променили песму, да ридам. Сњешка моја дошла по мене, каже "Излази црни бого", ухватила ме за косу и извукла. Луде године кажу. Нисам чула Ружицу чини ми се годинама, до мало пре, шофер у седамдесет тројци њише се уз песму, пешкир плави око врата. Ја стала крај њега, њишем се и ја. Бака нека са првог седишта гледа како живу главу да извуче. Продужила сам једну станицу док се песма није завршила.

- /смех/ Таман си разбистрила главу пред час, прија шетња.

- А могли би да преведемо Ружицу на норвешки, а?