RAUCHEN VERBOTEN

- Не може човек а да не смрди.
- Шта је било?

- Не купају се. А када се и окупају, запале цигару, две, пет осамнаест. Ти људи смрде као да пуше тристаосамдесет цигара дневно.

- Аха, мислиш на те. 

- Мислим на оно кад уђе у бус и запљусне те својим ужеглим смрадом, па се трипујеш да неко у трамвају заиста пуши, али не. 

- Јесте, то је жасу. Мада мене више иритира мирис некупања. Од недеље до недеље. 

- У Новом Саду се сад могу купати и средом и петком кажу, поп одобрио. 

- Мада народ је навикао, три пута је много.

- Па три пута као три прста, по српски. Замисли ова гитаристкиња, Ана Поповић, замолила људе да не пуше на њеном коцерту и неки одмах вратили своје карте. Шта не можеш да издржиш без цигаре два сата, не капирам? Баш безвезе и глупо. Такви и не заслужују концерте да уживају у њима. Ограничени.

- Неко као не може да издржи.

- Сви они не могу, а ми можемо, ми можемо да трпимо њихов терор по клубовима, кафићима, фирмама, вагонима, ресторанима, кафанама, тоалетима а они јадни не могу два сата без. Иди бегај. Увек сам мрзела то као води се кампања против њих, којих њих? Шта смо ми, ми и они не капирам? Нова религија. Удариш по џепу па да видиш.

- Због тога се ваљда и буне. Скупљe су данас цигаре него позориште.

АДАМОВА ЈАБУЧИЦА

- Чекала си?

- Чекала сам да се појави, сатима. Само сам седела и чекала. Преко пута мене је седео свештеник, католички. Посматрао ме је, све док нам се очи не би сусреле, онда би скренуо поглед. Јео је јабуку. Две јабуке. Три. Целим путем је јео јабуке. Желела сам крушку. Није спавао, није ни трепнуо, баш као и ја. Можда је и он чекао да се појави. Можда сам му се свидела. Можда је имао неку чудну болест због које је морао да поједе јабуку на сваких двадесет минута. Згазио ме је, на немачком је рекао пардон. Исто. Насмешила сам се и окренула ка прозору. Није се много тога видело, само понеко светло у даљини. Чекала сам да се појави. 

- Ниси заспала?

- Чула сам да иза мене неко хрче, онако подмукло, на тренутке страшно. Замишљала сам сан. Сан који тај човек сања, био је страшан, сигурна сам у то. Звучало је тако. Били смо на огромном празном пољу у сумрак, само он и ја. Нисам га видела, само чула, чула његов урлик. Промукао. Стајала сам укопана. У даљини, на слабој сивкастој месечини видела сам обрисе какве цркве и воћњака око ње. Биле су то јабуке. 

- Због свештеника.

- Он је јео своју пету. Опет сам затворила очи и вратила се човеку иза мене. Његов глас је допирао из воћњака. Био је све ближи, воћњак. Нисам се ни макла, јабуке су биле испред мене. Нису биле зелене, нити црвене, биле су сиве. Труле. Осећала сам њихову старост. Осети се када је неко стар. Труо. 

- Глас?

- Крик је био константан, нешто је говорио, нисам разумела. Кренула сам кроз воћњак, цркву више нисам видела. Како сам задирала дубље међу дрвеће, глас је јењавао. Стапао се са ништавилом. Стала сам, окренула се, исте оне труле јабуке висиле су са грана. Нису падале. Ноге су ми биле тешке, једва сам се кретала. Затворила сам очи на пар секунди и наставила ка средини. Стресла сам се, пала на колена и отворила очи. Њега више није било, нестао је. Нестао је сваки звук. Нисам чула његов крик, нисам чула ветар нити зрикавце. Нисам чула ништа. Човек преко пута ме је поново случајно згазио. Погледала сам га. Јабуке су биле црвене.

- Сањала си?

- Не. Само замишљала туђе снове. Због тога сам нестрпљиво чекала да се појави. И свануло је убрзо. Осећај светлости на лицу волим више него ишта. Не волим када не могу да заспим.

ДИРИЖАБЛ

- Угојила сам се, мораћу да плаћам курс за двоје још мало.
- Ма шта причаш.

- Изгледам као дирижабл. Убише ме ове славе. Алимпије, Никола, Јован, Петка, Весна, Савка, Амфилохије. Свако наредно име нови конфекцијски број. Ево и сад идем са славе, пуна као педесетица. Занима ме да ли ти Италијани једу као проваљени. Џаба када немају славе, зато изгледају тако лепи и префињени, сви као мршави, паста, лазање, пица, ујутру кроасан. Када сам била код сестре летос, за доручак једу кроасан са капућином, трипут сам до ручка пила шећер и воду да не паднем у несвест. 

- Слична сам искуства имао. Мада редовније једу од нас, некако се зна када је ручак, када вечера, стално нешто једу. 

- Срећа па је децембар, има до лета времена да се поправим, трчање за аутобусом, неке вежбе убацим и ко Бог. До јула мачка и по. /пауза/ Ни сама себи не верујем ово што причам. Важно је имати жељу. Ево, сад идем на курс италијанског, не могу и италијански и пилатес, једно мора да испашта. Не може човек бити и образован и леп. Кажу тако.

- Па.

- Па не можеш, ја дошла на славу нисам ни јакну свукла оно жито. Дрмнеш оно жито, па за сто а тамо предјело. Наједем се оног предјела увек као нико мој, ту већ поједем као за два оброка. Супу као прескочим, мислим се супу имам и код куће, кесица двадесет динара. Дођу сарме, ту као тешим себе нећу две, узећу само једну. Промрљавим као, већ на издисају. Требало би да људи имају грбу неку за храну као камиле што имају, па оно шта ти не треба ставиш ту. Ја бих била двогрба. На крају печење, очи гладне, поједем два парчета ни сама не знам где је то отишло, у једњак, слепо црево или панкреас. Оно што је најтужније у овој драми је што за колаче увек остане места толико да поједем пола једног и већ преврћем очима у набоју врућине и мучнине. Али лукава сам ја, увек тражим да ми запакују колаче за понети, нисам ја од јуче, знам српске обичаје. /пауза/

Хоћеш један можда? Док не дођу остали ђаци, немам за све.

РУЖИЦА

- Ружица си била једна у мом срцу.

- Каква Ружица?

- Ружица. Из средње школе. Зар ви нисте певали, пили и плакали уз Ружицу?

- С времена на време.

- То ти причам. Сећам се свог осамнаестог рођендана, биле смо главне мачке. Бар смо ми то тако утриповале. Први алкохол, журке, момци, као "мама идем да спавам код Мице", какво спавање црни бого, Мица и ја у неком бирцузу, да су моји знали за Ружицу не би ме пустили више из куће. Затворили би ме у торањ.

- Мислиш да они кроз то нису већ прошли, ма дај?

- Па кад крене: "летеле су тако изнад мога крова", а ми руке у вис, па се млатимо лево десно. Понеко се превише заљуља па тресне о под. Не устаје по пар минута. Остали певају "драааагааа", не обраћају пажњу. Мути ти се пред очима, па крену сузе, па поклекнеш. 

- Плакала си уз Ружицу?

- Наравно. Ти као ниси, не лажи. Нарочито ме је погађало када ми каже да није за мене дивља купина, то ме је погађало онако ту. /показује на груди/

- Ту.

- Имала сам симпатију. Лепотан неки, црњак. Испоставило се на крају да је он та дивља купина. Сазнам ја пар дана пре рођендана да има девојку. Море сам исплакала. Ишла песма на рипит.

- Замисли да се та цура звала Ружица? /смех/

- Не бих то поднела.

- Плакала си на свом осамнаестом?

- Наравно. Ти као ниси, не лажи. Додуше. вртела се песма само три пута, остали нису могли више. Размазала ми се шминка а као водоотпорна, како лажу. Отишла ја у купатило када су променили песму, да ридам. Сњешка моја дошла по мене, каже "Излази црни бого", ухватила ме за косу и извукла. Луде године кажу. Нисам чула Ружицу чини ми се годинама, до мало пре, шофер у седамдесет тројци њише се уз песму, пешкир плави око врата. Ја стала крај њега, њишем се и ја. Бака нека са првог седишта гледа како живу главу да извуче. Продужила сам једну станицу док се песма није завршила.

- /смех/ Таман си разбистрила главу пред час, прија шетња.

- А могли би да преведемо Ружицу на норвешки, а?

ИДЕМ НИГДЕ

- Једва чекам пролеће.
- Зашто?
- Да се возим. Бајс да упрегнем и не улазим у аутобусе. Ружни су.
- Свашта чујеш, видиш и научиш у бусу.
- Због тога и носим слушалице и наочаре за сунце по магловитом дану.
- Идеш на посао бајсем?

- Ишао сам. Први пут су ми украли бајс, однели у Македонију и направили фрезу, други пут сам замало добио отказ због њега. Због бајса, не због фрезе. Шеф не да да га паркирам у ходнику. Каже нарушава изглед радње. Радим у кинеској радњи да поменем.

/пауза/

- Чим гране сунце идем на мост.

- Који? 

- Путинов.

- /смех/ Кинески?

- Кинеска верзија Пупина тај Путин. Имамо нешто слично у радњи, нека маска, личи на Путина, иде к'о алва. Него замисли кад се залетим на мост а кева ме пита: "где ћеш?", а ја кажем "Нигде". Па се наљути, не знам зашто. "Мама је л' си видела на вестима где води бициклистичка стаза преко Пупина? Ниси? Да јеси, знала би да нисам неваспитан и не би сада проклињала себе што си ме очувала и хранила током свих ових година. Идем нигде. Па се враћам". Замисли њену фацу. Па још додам: "Па ти гласај следећи пут" и изађем из стана. Право да ти кажем нисам сигуран ни да ли је гласала нити за кога. 

- Ти, је л' си гласао? 

- Нисам. Све и да јесам, опет бих ишао нигде. 

- Ноувер.

- Ин д мидл.